Telurija Vladimira Sorokina vodi čitaoca u ne tako daleku budućnost. Upravo je završen novi veliki rat, ali oslobađanje Evrope od vahabitsko-talibanskog ropstva nije dovelo do ujedinjenja, nego do stvaranja niza novih drćavica i podizanja novih zidova između njih. Posle rata svako želi da živi po svome, u sreći i zadovoljstvu. U svakoj državici vlada drugačije društveno uređenje, ali stanovnici svih njih, od Atlantika do Pacifika, kako oni koji žive u „demokratijama“ tako i oni koji žive u „despotijama“, bogati i siromašni, ljudi običnog rasta, ali i mali, veliki, psoglavi, antropomorfni, sazdani u laboratorijama, silno žele ono što taj, najboljih od svih svetova, čoveku ne može da pruži: svi čeznu za novim „horizontima nada“, žude za telurom koji „poput božanskog skalpela zaranja u mozgove miliona... širi granice ljudskog i uliva sigurnost u Prošlost, Sadašnjost i Budućnost“.
Ratnike i revolucionare, novo i staro plemstvo, filozofe i umetnike, pljačkaše i švercere, obične trudbenikei krstaše nove Evrope povezuje večna ljudska žudnja za prevladavanjem vremena i prostora, za pobedom nad smrću, konačno za telurom – to nije droga, ali jeste element koji ljude čini savršenima. Telur čoveku daruje ono što on sâm želi, za čime traga, pa tako Lukomski, jedan od junaka Telurije, pod dejstvom telura prisustvuje svadbi u Kani Galilejskoj i nemoćno plače na Golgoti kad koplje Rimljanina probode raspetog Hrista.
Ali šta preostaje onima koji nemaju telur? Da li je dovoljan samo krov nad glavom, „trud za sebe voljenog“ i „klanjanje jedino sunašcu“ koje nas greje?
Mirjana Grbić
Autor: Vladimir Sorokin
Izdavač: Geopoetika
.svg)
