Umetnost je najomiljenije čedo, mezimče modernosti i moderne epohe. Ona je nezamenljiva, dok istovremeno sama može da zameni sve (zar nisu i mnogi ozbiljni umetnici govorili kako umetnost za njih znači sve, pa i sam život). Njoj je sve dopušteno, osim da nestane sa lica zemlja. Nikome više ne smeta taj njen povlašćeni status, njen razmaženi, arogantni i pretenciozni govor sa pijedestala uzvišenosti, izuzetnosti, jedinstvenosti, taj aristokratizam, prosvetiteljizam i moralizam sa kojim se odnosi prema "ostatku sveta", rekao bi opet neko nedobronameran. Sve to, paradoksalno, prati osećanje, a katkad i svest same umetnosti o sopstvenoj nemoći. Umetnost nije toliko glupa da ne vidi da stvari pomera neko drugi. Ipak, toliko smo se sa tom pokondirenom institucijom saživeli i sjedinili da smo pristali, ili smo primorani, da je doživljavamo kao prirodu, kao nekakvu silu koja postoji i deluje mimo naše volje i uticaja. Toliko nam se usadila u glavu da se čini sastavnim delom naših moždanih ćelija, našeg genetskog materijala. Zato, na primer, fizičko uništenje svih predmeta koje moderno doba naziva umetničkim delima još nikako ne bi značilo smrt umetnosti. Za tako nešto bilo bi neophodno sam pojam umetnosti izbiti iz svih glava. Jer umetnost nije u predmetima i stvarima, već u glavama, ili možda srcima i dušama.
Autor: Slobodan Mijušković
Izdavač: Geopoetika
.svg)
